Nisam mislio/mislila da ću nakon 50, 60, 70. godina ponovno sjesti u školsku klupu- bio je komentar troje naših korisnika kada su 17.10.2025.g. posjetili OŠ. Ivo Lola Ribar.
Naime, povodom 80-te godišnjice OŠ I.L. Ribar povijesna grupa je, između ostalih, provela intervju s Laurom, Gracijelom i Mladenom koji su smješteni u ovom Domu, o tome kako je bilo školovanje u njihovo doba te su njihova iskustva ukomponirali u video uradak prezentiran povodom obilježavanja dana škole. Kao zahvalu pozvani su u školu na druženje s drugim osobama koje su svojim iskustvom pridonijele stvaranju video uratka gdje smo na naše zadovoljstvo isti pogledali, ćakulali smo, razgledali školu i kako danas izgleda nastava te sjeli ponovno u školske klupe. Neke stvari su se bitno izmijenile -ploče su zamijenile pametne ploče, a neke su stvari ostale iste -poput pločica na podu škole kojih su se svi sjetili. Baš poput nas ljudi u nekim stvarima smo sasvim novi, a neke stvari i kod nas ostaju iste.
Uglavnom lijepo provedeno vrijeme uz evociranje niza uspomena, a posebno smo uživali u monologu koji je napisala učiteljica Ivana Griparić Fable koju je vrlo životno izveo Matias Batelić, učenik 8. razreda, a monolog priča o školi i o svima nama…….i vrijedi ga pročitati u cijelosti u nastavku!!!!
80 let školi
Ljudi moji dragi, naša škola danas slavi 80 let!
A to ni škerac! To je više i od moje noni i od susedovega moška skupa!
Ja to ne moren nanke vervat… 80 let!?
Koliko je to lapišah, libret, kred, gumic i – se kapi – našeh štupidec!
Ošto, budimo iskreni, si smo hi delali, i mi mići i vi ki ste nekad bili mići, a sada ste veli, šeriji ljudi.
Stori ljudi so gonali da so nekad hodili va školu i po bure i po snege, bez mobiteli, bez viturah, bez… tableta! A oni bi rekli tableta!
A kad bi zakasnili, morali su reć: „Maještra, skužojte, krava ni utela pustit se pomus!“
Danas pak, ko zakasnimo, recemo: „Baterija mi je pala od mobitela, neson se moga zbudit, ni bilo interneta, raspad sistema!“
Nekad se pisalo s kredu po ploče, a sada mi klikamo, klikamo, klikamo i po pločah ke su sada anke prepametne i po dnevnike ka je anke na kompjutere, se je danas prepametno a mi znomo se manje .
Nekad su bile kazni zustat pokle školi, a sada je najveća kazna ko ti ki mobitel zame. Tragedija seh tragedijah, adio Snap, adio vatrice!
Ali znote ca?
Je li kreda ili ekran, je li spužva ili miš, jo li maještra ima punđu ili pametni očoli – škola je vajk škola, naša druga kuća- mesto kede vadimo, kede se smijimo, plocemo, ili jer nesmo navadili ili nas je mloda grdo pogledala, pa se opet smijimo kad rivomo kapit da je se to – življenje.
A ča bi bila škola bez maještrah? Bez oneh ca trpe se naše štupideci i rivoju kapit da smo ipak samo deca, vervaju va nas i kad njin ni lahka. A ca bi bila škola bez naših spremačicah, kuharicah, i seh oneh ca gljedaju da nam bude cisto, teplo i veselo? Fala semi. Fala i tajnice, i računovođe, majstorami, pedagogicami , psihologice i semi skupa. A najveće fala onemu ki nas seh skupa drži i trpi, a to je naš diretor. Boh mu daj zdrovlja i sreći!
I fala i semi onemi ki so prvo nas tu sedeli, vadili, ku šibu potrpeli.
I fala nami – ki ćemo jedon don reć: „E, tu son i ja hodi va školo…“
I fala onemi ki će tek prić, našemi decami, ki će forši leteć prić va školo i imet roboti ki će se delat namesto njih.
Naša škola je koko jena nona – puna štorijah, amora i vajka pronta pomoć.
A kad nona ima 80 let, mi ne plocemo da je stora – fešteđomo da je bizera, kurojna i mloda va srce.
Zato, lepa naša škola, sretan ti 80. don rojenja!
Neka ti i naš smeh i dalje bude najlepci kanat, neka ti klupi budu pune bizere i kurijožeh dece
a zbornica puna kafe i pacijenci!
Živila ti nami miljor let!
I si mi ćemo, dok smo tu, kus sebe dat i tebe!
